Priče iz ličkog kraja

Ne želim malen ispod zvijezda i ne želim one odvratne poglede sažaljenja jednog godišnje. Iskazujem neporecivu dozu nepristojnosti, gubim vještinu komunikacije i odlučujem ne pogledati te u oči. Da, to ću biti ja kad mi priđeš i kažeš mi kako ti je žao, čudiš se mojih 178 centimetara jer si me zadnji put vidio '95 i potvrđuješ da izgledam kao otac.

Trudim se ne misliti o ovom danu jer to je trenutak kada se sve nekako prestalo kotrljati, stvari su stale i život je dobio novu dimenziju. To je bio onaj trenutak kada je mojoj obitelji rečeno da ćemo sada sami kotrljati nešto teško, teško k'o od olova. Zvali su ga život. Težak jer su se nutrine napunile tugom, bijesom i razočaranjem. Ne vjerujem e vjerujem da sam ja ratom dobio nešto dobro. Ma, nisam ništa i lako je tako govoriti dok koračaš putem s ocem i majkom dok te drže za ruke. Lako je. Dok me majka više nije mogla držati u naramku, ja sam zapinjao o puteljke i kamenje pogledavajući sve one roditelje koji bacakaju svoju djecu u zrak dok se ona grohotom smiju. Ja to nisam imao, osim onda kada sestra nije porasla i odlučila mi to priuštiti zajedno s majkom i nije se to moglo dešavati stalno. Nije mi sestra bila otac, bila mi je sestra i njoj je trebala ruka, no opet je valjda s time što je dvije i pol godine starija od mene negdje smatrala da me mora zaštititi, a trebalo je i nju. I ona se htjela tako igrati. Tako je nekako izgledalo moje djetinjstvo daleko od ikoga. Onda mi reci što sam dobio. Ako misliš na tlo, ne priznajem ga, da nije bilo ljudskog hira i da postoji moć razuma i dogovora kakva bi trebala biti, ja bih onda imao tu ruku, a sada, sada ti ne bih ovo pisao. I dok čitaš ovo, ponavljam ti, ne žali me.

Jesam, nekada sam se bojao svoje sjene jer sam mislio da majka nije dovoljno snažna da obori oca dječarca s kojim ću se zakačiti. Naravno, bila je. Bila je dovoljno snažna jer je znala da mora zamijeniti očevu ulogu, a u suprotnom, znaš, ja bih se isto možda nekada potukao. Htio sam se potući kada su me zbog boje mojih tenisica i ne baš nekog govornog aparata nazivali pogrdnim imenima. Zbilja sam se htio zaletjeti i opaliti mu šamar, počupati ga za kosu i oboriti ga na pod. Nisam. Jer sam znao da su očevi uvijek nekako krupniji i što ako on odluči nasrnuti na moju majku. Hoću li ja onda biti kriv? Gdje mi je otac? Tko će obraniti moju majku? Tko će obraniti mene? Onda bih stao, progutao bih knedlu i krenuo dalje. Imam tlo po kojem hodam, ali što ću ja s tim tlom?

I sada kada si opet pomislio kako ti je žao, ma nemoj da ti bude, ja se više ne bojim svoje sjene. U procesu sam stasanja - od uplašenog dječarca do muškarca koji zna što hoće. Divi mi se. Slobodno mi se divi. Divi se mojoj obitelji i našoj hrabrosti. Divi se našoj borbi sa sustavom, našim svjedodžbama. Divi se mojem radnom iskustvu kojeg sam stekao zahvaljujući isključivo svojoj ambiciji i nepogrešivoj vjeri u bolje sutra. Nije mi to dalo tlo, a ni sustav koji se, ponavljam, mog oca sjeti jednom godišnje. Tada izvuče neke papire iz ladice i nekako sazna da je riječ bila o ženi s dvoje djece. Reci nam bravo. Nasmiješi nam se, tada ću dići pogled i prostrijeliti te pogledom ponosa. Ponosim se. Ponosim se svojim ocem. Svojom obitelji. Bakama i djedovima. Ponosim se sobom. Ponosim se na sve to tijekom čitave godine i onda kada se vi zaboravite ponositi, pa eto imate danas i sutra, ponosite se, ali žaliti me nemojte. Nikada.

Podijelit ću ovo na svim društvenim mrežama i to opet neću napraviti da me žalite, napravit ću to da vidite da ne živim pod okriljem onoga 'jadan ja, nemam tatu.' Nemam. Samo fizički, no njegova hrabrost da ostavi život za tlo, da tlo, pretočila je u nas istu tu hrabrost, samo što borba više nije ista. Mi se danas borimo da se ne zaboravi noseći ga u sebi svih 365 dana u godini, a svake prijestupne imamo dan više da lupimo šakom o sto' i podsjetimo na ljude koji ne smiju pasti u zaborav. Žao mi je što neki to čine puno rjeđe, a oni su državu stavili ispred vlastitih obitelji.

I za kraj Hrabrosti. Vidimo se tamo gdje smo se upoznali. Vidimo se u snovima. Tamo mi te ne mogu uzeti.

Posljednji put svadbena zvona župne crkve u Stajnici zvonila su 2011.godine i od tada muk.

U subotu, 07.srpnja 2018.godine zvonila su našem stajničkom paru Andrei i Jurici. Mi njih znamo kao par i kao mlade roditelje već dugi niz godina, a za desetu obljetnicu svoje veze napokon su se odvažili stati pred oltar i primiti Božji blagoslov.
Obred vjenčanja predvodio je vlč. Mato Vuković u prisutnosti župnika Jure Marčinkovića.
Nadamo se da neće opet proći toliko godina da s naše crkve zvone svadbena zvona, a Andrei i Jurici Movrić želimo sretan i dug brak!

 

 Utakmica HRV-ENG ostat će zapamćena svima a posebno onima koji su toga dana bili na tribinama u Moskvi. Među njima je i naša Ličanka Ana-Marija Borić koja nam je poslala fotografiju koja će reći više od mojih 1000 riječi.

Video snimku možete pogledati na: fb Priče iz ličkog kraja

Gospodin Stjepan Stipe Gašljević objavio je na Fb u grupi Moji Ličani i Ličanke nekoliko fotografija čitanke za 3. pučke škole iz 1918.godine te iste objavljujemo na našoj web stranici. 

Pripremila: V.D. 

Dobar dan, do Božića još nekoliko dani! E, da .. vani skoro litno doba, taman za naj bikini stajl, kako bi vi fešn znalci rekli! Nego ni meni ni do lita ni do f...ešna! Lipi moji nekakova me fjaka uvatila! Jutroske kad san ve svoje oči otvorila i pogljedala kroz vaj svoj prozor, ma srce me zabolilo od nekakove tuge! Mraaak! Nigdi ničesa... vi psi nit av, a o mačkami da ni ne divanin..nema mrnjav nit ne krivljavine! Pivac ne piva, i njemu se smračilo! Istina da je zatvoren u bajti di nema ni sunca ni miseca dok se ne sitin otvorit vrata, a na kraju krajev ča ima on kukurikat dok mu ja ne kažen! Ipak san ja njemu "šefika""el! Baren nekon! Tolko o pivcu i pivanju! Nego da se vrnen u mrakač! Vako, dakle mraaak... nema svitla, e pa neću nit ja palit žarulju i ja bi uštedila ku crkavicu! I takooo, sitin se dani kada san kaj dite u vin danima uživala zajedno sa svojin starcima oko blagdanov, pa pisala non Nikoli, pa Luci , a da ne divanin o dedu Mrazu! Sitila san se kako je kod mog ćaće u firmi svake godine bila fešta od darov..ded je nas dicu častil, je da smo se krivili od straja jer naj ki je bil ded, a minjali su se svake godine, bil drven kaj drvenarija, ali bilo lipppoooo.. i kad bi seli njemu u krilo i kad bi punul: Kako se zoveš? - dite bi man u nesvist palo od ne pare! Al bilo je lipoooo.. a školaaa.. aaajmeeee... priredbov za svu dicu... pa ded bi jopet al naj pristojan podilil dare dici..pa pismice, pa bi i snig opičil.. aaa tek kod kuće...fešta od lipote..oš kitilo se , mirišalo sve na mir i dobro! A saaad.. muka me devetera vata! Prvo, ka ča san napisala, litoooo...sniga ni za lik... drugooo...maslačak procvital... treće..ima priredbov ali sve nekakova umjetnina...svaki za se... i to ponekad u noj tajnosti da niki ne sazne! No ča se reklamira to i neki dojde vidit! Ča je još gori i dite koje ima ča dobit ne smi reć da je dobilo jer su mu kod kuće rekli neeee.. a zač? Da ne bi se saznalo imadu li njegovi ča novac jer man ve inspekcije trčidu kako bi vidili oklen tolko za poklone! A firme???? Oš ih nema, propale , a i ne ča su ostale borbu vodidu oko toga ki će na ku stolicu sest! Pokloni su za nji špansko selo! Ča se tiče vog jadnika DEDA.. jadan da jadniji ne more bit! Srićon raste mu , onako poprilično, i vidi mu se..dobro je dok mu se vidi, na trbuv mislin..al i njemu je puna va ofucana kapa svega! Nit ga ki zove nit mu ki piše, a znan iz nih izvorov da je to strogo i zabranil! Rekal je : Dok narod ne dojde sebi, a neće u skoro vrime, ja iden u mirovinu! 

I ča da mu kažen, niš..razumin ga..svi smo se pokvarili kaj na jaja ča kupujemo po vin centrima, ben ti kad ih razbiješ, smrdidu na kilometar, ma kakova skeptička! I nač smo došli..na niš.. jeben ti merikanizaciju, jeben ti vu vrimensku prominu, jeben ti pivca kaj ne piva kako mu je va natura odredila i jeben ti starost ka više i ni ka ča je nekad bila. I ne čudin se vom jadniku ča piva: Ooooj medvide krupna životinjooo, ča si mene u kući ostaviooo, ja san danas se napioooo i žene san se ostavioooo....ooooj! Živil ja sebi kako nebi !!
Vaša Kate

Kate Ottozez/V.D.

Bila san jučer kod Jule u posjeti....šla je u bolnicu jer joj je nokat zašal u meso pa su joj zericu capnuli palac.. Odmara ona.. Lipo u glavi izgljeda, a o nogami neću divanit. 

Jadna je sva u brigi. Ostavila je Miku samog kod kuće. Ja kaj ja šla san do njega da ponesen čisti veš za Julu. Vrgal je un to u kesu i kartu za Julu. 
Kad san joj sve donesla reče meni Jula.. Aj Kate čitaj neman đozluke.. Ja se nećkala al san popušćala. Piše Mika: Draga Jule...Ne trebaš se brinuti za mene. Sve je u redu.
Kuvan sam svaki dan se i sve više čudim kako mi to dobro ide..mogu to i pujist brez da iden zahod il ne daj Bože na hitnu. 
Kako nam se krava treba telit bil san ka napeta puška i jučer san pekal krompir el se krompir 
guli? E ma dobro dok se to peklo, šal san kupiti kruv.
Kad sam se vrnul...na Cepter tava se stopila. Hebale te reklame i naj kredit ča si dizala za te padele.. 
Dim u kujinji se razišal , al je macan pocrnil kaj vrag i kiše.. Samo da znaš da san ga na nogi izbacil u tri p.m.
Tu stanen..pogljedan Julu. Ona crvena kaj ris.. Veli.... Čitaj Kate sunce ga spržilo.. 
Ča ću.. Ja nastavin..

Jule.. Sramota me Katu pitat al kako se kuvaju jaja? Vrgal san u nu đezvu i kuval dvi ure...nikako da budu umeko.. Bacil san kokošami aaaa one vesele.. Ja nikako pujist umeko.. 
E da... Mizu je pomuzla Mica.. Mliko san stavil sastrane.. 
Aj napiši molin te, da li se zagorelo mliko more zač koristit?
Da li da ga vrgnen sa strane dok se ti ne vrneš? Još malo pa te nema petnaest dan.. Suđe poplisnivilo.
Uglavnom, napokon sam se sabral i opral suđe.
Jule... nemoj se molim te ljutit i vikati, al naj komplet tanjuri ča si dobila kad si se udala je nikakav... Kako san ostal brez tanjur koristil san ga kad je Mata dosal i donesal pecenku. 
Izgljedali su čvrsti da mi nije bilo ni na kraj pameti da neće izdržat 1000 obrtaja veš mašine. Usput da ti kažen da je veš mašina crkla.
Kad se upalila centrifuga veliki nož za meso malo je oštetil bubanj i sada se nalazi u zidu.. nož, ne bubanj.
Bubanj je probil zid i sada leži brez veze, negdi kod pojate. 
Moral san otopiti frižider.
Ti si uvik tako smotana , led se lipo skida i zidarskim čekićen.
Al, čudno, sad više ne ladi, nego grije.
Dakle meso je dobro spečeno, a kiselina i radenska su eksplodirale...

Ovim bi završil za danas.
Jutra malo više.
Nadan se da uživaš u miru u bolnici i da se dobro odmaraš.
Puno lipih pozdrava od Tvog muža. Vidiš da moren sam. 
P. S.
Nemoj ti Katu pitat za jaja.. Ja ćuu i nemoj joj niš divanit.. Pravi se da si ljuta na me. 
Ipak si ti u bolnici. Aj bog!

Alaaa.. Ja pogljedan Julu... Ona u nesvisti! Ja se skočin i zovnen sestru.. Aaaaaaa čut ćeš me Mika.. Oćeš da mi se Jule prevrne zbog palca? 
Ujde doktur i sestra.. Izajden van. Jule ostala u sobi.. Bome će selo čut kakova je to bolna bolest.. Pa sad ne reži nokte na palcima.. Ben ti.. Man lavor, vode i soli..nokti kaj u tigra.. Jutra iden do Mike.. Jadan čovik jaja mu uvik utvrdo.. Reć ću mu da me Jule zamolila da mu jih skuvan! 
Vaša Kate

(U sjećanju na pok. strica Matu)

 
Tragovi me vode u naramak tvoj,
Tragove ja slijedim i u njih se ufam,
Tragovi me vode tamo gdje sam svoj,

Između dimenzija tamo ću te naći,
U mislima tvoj dodir, tvoje dijelo,
Tamo sam te našao i mogu te pronaći,

Tamo gdje si me digao junače,
Od tamo nisam htio nikada poći,
Al' u mislima te imam i uvijek to ću moći.

Tamo te čuvaju najsnažniji stražari,
Čuvam tvoj osmijeh, tvoj dodir i lik,
Sjećaš se kako si mi reakao da ti si moj, a ja tvoj sam tip.
Pamtim, pamtit ću i znati,
Tebe ću se sjećati i ljubavlju te zvati.

 

 Faljen Isus i Marija!

 Ajme je Ča je narode? Je prigrijalo? Aaa bome je, al takovi smo mi pača moremo.... Ne paše nam snig preko glave ni minusi, a ne paše nam nikad prži. Je lej nu ajde sad ki ce nam pogodit.  Al bitno da nam paše vaj naš časopis malo prolistat, pročitat, ku besedu iz starine čut, a i novicij kojekakovi pročitat ke su se odjigrale u zadnji misec dan. E brajne bilo je svega od zadnjeg broja... Proslav godišnjic braka, rođendanov, pa izbori, a i još jednu generaciju dice ispratili iz škole, a bome bilo je i proslave 20 godin mature, a onda i one naše standardne rubrike u koji se morete dobrano nasmijat, a i nešto fino skuvat. Kate i Mare uvik jimadu nešto pametno za reć, ča su voga puta rekle, najdite u njiovom nugliću.

Ma nećemo pripovidat dalje u uvodu niš, ubi nas vrućina gremo se luftat kamo u ladovinu, a Vam želimo ugodno čitanje kad počivate od dela u polju!

Vaše curice i dičaci ispod Kapele!

 

Za preuzimanje časopisa „Priče iz ličkog kraja“ kliknite na Link

http://www.stajnica.com/sites/default/files/PRICE 14.pdf