Priče iz ličkog kraja

Nu valja se pripremit za klanje prascov.. vaj 29. samo ča ni.. sreda je naveliko pri podnevu došla, stočna placa je završila..prasci se pokupovali..pripreme navelike krenule.

Danaske iden pomoć u komšiluk baren žmare stopit. Vidila san snaju od Juke.. majke ti mile veli un kako ona dela najbolje kobasice. More i delat sa vakovim mišajama. Veli un meni još uz to kako je zel u Lidelu tucane paprike.. Eeee Juka ja ti tvoje kobasice provat neću!!!
Veli un meni, a zač moja Kate?
Prvo i prvo.. danaske mi je imendan.. a drugo .. jel tvoja snaja kupila ne gumene rukavice za jednokratno mišanje mesa za kobasice?
Veli un men: Ma ee ma ni Kate.. ki ti je vrag?
Ja nako napol bisna: Ni meni ničesa da znaš, nego molim ja tebe lipo.. rec ti meni.. ako una sa vin nafujsanin noktima zavuče ruku u meso..el si siguran el u mesu za kobasice ta tvoja tucana paprika ili va farba sa noktiju?
Un će izbečeno : Uh.. dobro si rekla.. zato san ja lani kad se kuvalo kobasice i fažol, non stop Mandi prigovaral kako mi fažol smrdi na kemiju!
A ja ću : Eto ti, vrazi te sapeli.. jadna Manda ni kriva ni dužna dobi po labrnji zbog fažola.. a snaja tuče po voj fiinoj raani.. hebe se njoj za kobasice..
Alaaa..jadna majko i žalosna..
Juka će : Bome će me čut!
Al eto ti snaje.. moj van se Juka zavukal u nu svoju suru maju..samo mu oči viridu.. ode snaja mišat meso za kobasice.. Juka projde do kotla i nastavi vatru.. 
Niš .. ničesa .. ni abera... muk.. 
Aaa neka.. ja jih jest neću, un nek se snaji pod noge podvlači..iden do Mande u kujinju pomoć joj salo izrezat..
Bože sajdi pa obajdi!
Voli Vas Vaša Kate!

Tekst: V.D.

Oj mostiću,
Kraj putića
Koja li je tvoja srića?

Za tren si na vijuge 
Kakve li su tek uz kraj
ono pruge?

Malo si na brigu,
malo na zavojeee 

Fućka ti se ča je njivo, tvoje ,moje..
Gljedan naprv sebe,

Uf zasuzi mi oko..
Oćeš više izravnat svoje pute?

Avti sikću od krive rute!

Oj mostiću,
Kraj putića 
Jel ono upaljena svića?

Bit će kako ni elektrike više nema,
Spičit će nas velika trema!

Nemoren više bečit se u te,
Ispravi otaj put..

Ben ti navoje,
I ote zavijutke!

Gasin radijo..
Vrćen ga na MUTE!

Pisma baj Kate Ottozez 

Tekst: V.D.

Slika/wikimedia

 

Brojne stare običaje današnjica zaboravlja. Plesti pavenku uoči svadbe imalo je višestruku namijenu. Ponajprije tu bi se okupila najbliža mladenkina rodbina i najdraže prijateljice, druge s kojima će se razdvojiti kada ode iz sela pa je to veče bilo preplavljeno i tugom i radošću. Svi koji se okupe oko stola s pavenkom uposlili bi sepletenjem vijenaca i pripremanjem kitica za svatove. Nasred stola stajalo je rešeto i kako se ono praznilo od zelenila tako se punilo novcem i drugim darodima prisutnih. Uz to je išla i prigodna pjesama:

Lipa Ane venac plete,

od pavenke od zelenke

i od smilja prigorskoga,

traži Boga blagoslova i svojega starijega.

Daruj oče, daruj majko,

daruj svoju lipu ćerku.

Sutra će ti odlaziti za njom će ti žao biti...

Tako se napjevava i ostalim ukućanima. Vjenac od pavenke stavljao se oko kućnih vrata i vrata crkve kao i u kitice svatovima. Ništa od toga nije smjela imati djevojka koja nije nevina stupala u brak. Pavenka i bijela haljina znak su njezina djevičanstva i njen najvrijedniji miraz koji donosi u kuću gdje dolazi. Pavenku još nazivaju cvijećem Blažene djevice Marije, a narod se toga spominje kroz stihove: Oj, pavenko Majke Božje cveće, nema cure ka te ubrat neće. Tako se ovaj običaj pamti u mjestu Sinac na izvorima rijeke Gacke u srcu kršne Like.

Tekst/slika: Jasna Ilić
 

 

Nema torte niti pečenke, niti ikakovog troška oko proslave ovog rođendana, ali baš kako su Priče iz ličkog kraja nastale i kako djeluju, tako i slavimo njihov prvi rođendan. Sa puno dobre volje bez ijedne kune. Eto, i one su vam svima dokaz da ne treba novac baš za sve. Nekad je potrebna samo dobra ideja, puno dobre volje i eto obilja bogatstva, da budem konkretnija, bogatstva duše. Jel tako?

Neću nešto previše pričati jer se napričam i napišem gotovo svaki dan, ali ipak par riječi, rečenica, jednostavno osjećam da moram napisati.

Jedna lijepa priča odvila se i odvija se s tom stranicom koja uopće nije nastala s takvim ciljem. No, eto, kako to obično biva, najbolje stvari se događaju neplanski.

O samom početku svega toga već sam pisala, iako ni o tome ne bi bilo riječi da to prvi nisu učinili kolege sa portala LikaClub i na tome im doista veliko hvala.

Osoba koja je tu gotovo od samog početka, Ana Biškupić iz Brinja, jednostavno je nešto najbolje  što se tim Pričama moglo dogoditi. Kažem vrlo često za sebe „Nemam sreće u nekim stvarima, ali bar njuh za dobre ljude imam.“ I to je valjda ono najveće bogatstvo koje mi je Bog mogao dati...dobre ljude. I Ana je jedna od njih. Prijateljica i kolegica i najjača suradnička karika, stoga ovdje i njoj prepuštam par riječi:

"Ajde da i ja napišem par slavljeničkih riječi. Priznajem, nije lako biti dio ovako velike priče. Nisam niti sanjala da će to te Priče postati, ali možda baš zato i jesu upravo to i postale.  Svaki novi dan sa Pričama je izazov, jer kad imate toliko puno dragih ljudi i obožavatelja uvijek ste na iskušenju originalnosti i dosljednosti jer ipak smo (nesvjesno) postale dio onih koji ljudima prenose dio kulture, vijesti, priča i svega ostalog što se tiče Like, a posebno brinjskog kraja.  Nedavno smo prešle brojku od 3500 pratitelja i to je stvarno velika brojka za nas jer znamo da su to naši fanovi. O brojkama ljudi koji nas prate rekle bi mi „iza ćoša“ neću niti govoriti jer je iznad svih očekivanja. Mi ćemo nastaviti istim tempom kao i do sada. Nije da previše razmišljamo što bi objavile, mi to radimo usput uz svakodnevne obaveze i po onom principom „što mi padne na pamet to i objavim“ i tako ćemo i nastaviti jer usprkos svima i svemu, to je nešto što radimo prije svega za svoju dušu. Želim našim Pričama još puno virtualnih godina te još puno istinskih obožavatelja!"

Mnogo je tu ljudi koji tu stranicu pune svojim porukama, fotografijama, idejama i onih koji nas prate. Ona koja je s nama od početka, iako ne na način kao Ana, ali zaslužuje spominjanje i zahvalu, Marija Draženović. Njezin doprinos „iza kulisa“ itekako je značajan.

Još jedna osoba koja je Priče svojim šaljivim tekstovima počela širiti dalje od brinjskog kraja naša je Kate Ottozez, odnosno Verica Dasović iz Otočca i na tome joj hvala.

I šećer na kraju, ekipa admina sa portala ZK Stajnica za čiju podršku od početka mog rada još od 2005.godine ne mogu pronaći prave riječi kojima bi se zahvalila. Kako za dano povjerenje za objave članaka na samom portalu, tako i za fb stranicu Priče iz ličkog kraja. Jednostavno su tu, što god, kad god, s čim god se javim, podrška je neizostavna. Nadam se da ću daljnjim radom pokazati, kad već ne znam nikako drugačije, najbolje i najljepše hvala.

No eto, svega toga ne bi bilo da nije ljubavi prema tom našem zavičaju, prema tom podkapelskom kraju.  S tim u vezi prepustit ću Pričama da kažu završnu riječ;

Često nam baba zna reć „A je vrag u vami!“, a mi na to kažemo

„Ma ni vrag, baba, nego lička krv!“

Za one ki ne znadu ki je Kate evo najprije da to pojasnimo. Kate Ottozez je inače iz Otošca, ča ćete primetit i po govoru koji je zeru drukši od našeg brinjskog. Evo prepušćamo ostatak današnjeg teksta njoj...

Moj narode, ma ča je ovo došlo na vaj naš lipi svit? Svi se nečesa pravimo kaj pametni, a kad se pojavidu stvari kaj naprimjer besplatni, kako ni iz naše metropole kažedu kanapejiii..eee. l tako.. pa unda kad u nin plastičnin čašami krenedu pijuckati fiiina vinaaa.. ben te robijo.. svi unda samo finoću izigravadu! Cit... kako je finooo, kako je ukusnoo, pa kako je ovo pa kako je ono...uh! Eeee kad ni tih stvari ni dost..eee unda se počnedu vrtit priče..rekla kazala.. uuuu unda se svimi jezik rasplete. Svi sve znadu, di se kokoš da prostite pokakila..! Pitan se ja vako stara.. el nami zbilja do vih preserancijov ili je narod toliko zblentan da ne vidi dalje od nosa? El dotle došlo da se zbog noga zalogaja i ne čaše kiseliša prodamo za nekoliko lipih obećanja ..ludog radovanja? Pitan se i pitan..i sad da Van konkretiziran! Ja , Kate, punin plućima kažen da se ne prodajen ni za slatke riči ni za večeru nit za obećanje kako će mi za par dani bit bolje! Aaaa jok! Isto tako bi zamolila ve telefonske angente..jesan li dobro rekla? Jesan! Gospodo, nemojte me više zvat i pitat za ku san opciju! Dost mi je vaših prezentacijov i besplatnih večer, drob me je sto puti zabolil od fiiine večere i koža mi se oljuštila od tih vaših pomadov, a da ne divanin o posteljini! Iman ja i biljcov i domaći plaht da će i mene i moju nučad izdržat! Ne zovte ako Boga znate je ćete me natirat da svu moju dotu ča iman vrgnen u kolesa i dovučen na te vaše, kako vi fino rečete, domjenke za zdrav život ! Pa kad Vas ja krenen ispićivat za ku ste opciju ..domaću mast ili tu drobež.. il biljac još od moje babe il te vaše Durumero pokrivače! Vatajte se pametnijeg posla, a do daljneg ću presić žice ..ma neeću.. iščupat ću baterije iz telefona da mogu na miru gljedat televiziju.. Živili! Vaša Kate

Tekst: V.D.

Pratite Katu na FB-u: KateOttozez

Svi nekako volimo čut da se u Brinju nešto zanimljivo događa. Narod to čeka kej ozebal sunce, a mi ostali brže bolje uzimamo fotoaparate pa udri sa slikanjem i pisanjem. Bil je vaj, bil je naj, pa su oni malo popivali, naj čovik je to baš lipo rekal i tako se sve lipo zabiliži. Malo ki razmišlja kako je to kad je sve obično i svakodnevno.
Često znam sidit uz prozor stana i gljedat zagrebačke nebodere, ljude koji prolazidu, drveće koje je nako uredno posađeno, aute parkirane jedan uz drugi… Sidim, mučim i zamišljam kako je sad u mom Brinju. Kako je sad tamo kad se niš ne događa, kad su dani skroz obični i jesenski?

I ve godine je brzo doletila k nam. Baš kej da je neki naganje. Najprvo je bila lipa, sva mirisna od krompira iz polja, sliv, rušav i jabuk. Zimnice su se spremale, a recepti razminjevali. Iz svake kuvarije se čulo roštanje teglic a „čul“ se i senc koji je grizal za oči. Lišće je prominilo boju. Šepurilo se ono u žutoj, ciglastoj, braun i zlatnoj boji. Gradina je uvik u to vrime najlipša. Kad je čovik iz daleka gljeda, rekal bi da ona sama uživa u svojoj lipoti. Svi su sad moderni pa se slikadu s oni „televizori“, mećedu nikakove oznake da su na Gradini. Ma i narod pomunjeni kad je sve tako lipo. Ni to sve dugo trajalo. Niz Kapelu se brzo spušil mrzal vetar i počel raznašat no lipo lišće. Drugi dan se smiril, al s mora se počelo navlačit. Sunce se nekamo sakrilo, ljudi pozanašali u kuću i podrum ča god su mogli i stigli, a ne ptičice ča su veselo pivale i letile, odoše u topliji kraj. Iz dimnjakov se puši. Šporeti se ložidu. Vatrica lagano tinja, a drva ča su se celo leto spremala pucketadu. Svako malo se čuje kako neki po cipljici udara sa sikirom, a vonj iz kotla u kom se kuva rana za prasce se širi.

Ni kiši trebalo dugo da krene. Crni oblaci se nadvili nad Brinje . Nadula se ona i pada, škropi, tucka po krovu, pa jopet pljusne kej u letu, pa se smiri, škropi, rosi, tucka… i tako već nedilju dan. Već su i vode izašle u polju. Podrumi su poplavljeni. Svako malo se more čut zvuk pljuskanja. To narod kala vodu iz podruma. Pljusne je po travi, a ona jopet kroz zemlju najde svoj put do podruma. Rekli bi stari da je to pravi Sizifov posal. Jaruga kej da je pobisnila. Ni narodu lako. Sve ča su u podrum spremili sad treba branit od silne vodurine. I magla se kvečeru rastre po polju. Dan je nekako drukši, kej da je i njemu dosta vog vremena pa se valje zavuče u škurinu. Ceste su puste. Ako ki i projde, jurne u autu da ga se i ne vidi. Sve je nekako sumorno i teško, kej da se svi kuvadu u kotlu od silne kiše. Kad nazovem kući da pitam ča ima novoga, uvik dobim isti odgovor: „Nema niš, ča će bit! Vrime loše, spušilo se, niki nikud!“ Tako nekako i je.

Al ja i dalje razmišljam o Brinju, nema veze ča je sve tako teško i sivo. Nema veze ča nigdi nikog nema. Pa se u takovim trenucima sitim jedne lipe pisme..

Brinje, Brinje, drago Brinje,
tu se sva ljepota krije!
tu se čuje glasno zvono
crkve Blažene Marije.
Mali mostić, a pod njime
Gata rječica žubori,
pa me zovu ličkom kraju
tu su moji stari dvori.

Tekst: Marija Draženović

Slika: Andrea Halgota

Preuzeto sa: LIKACLUB.eu

U četiri nastavka Priče iz ličkog kraja predstavile su čitateljima portala LikaCluba brinjsku besedu. Sve to pisale su uz pomoć knjige Stajnica i okolica u kojoj je lipo abecednim redom sve poredano.

Kako su to Priče učinile i na svoj način malo "začinile", morete pogljedat klikom na linkove...

Besede (riječi) brinjskog kraja: 1. dio, 2. dio, 3. dio, 4. dio

Da se naša domaća beseda nikad ne zaboravi!

Evo jedan aktualni status sa Fejsbuka, a tiče se vog današnjeg modernog odgoja. Na šaljiv je način prikazan, ali možda se mnogi od vas najdedu u njemu :)

 

 

Dobar dan! Trebam jedan stručan savjet! Intersira me dali ovi zločini tipa kad mama išuri svoje dite idedu u zastaru??? Vidim da ovu Laru iz "Larinog izbora" kamenujedu iz svih raspoloživih srestava,ko Vukovar u svoje vrime! Pa bi ja ako ni išlo u zastaru (a mislim da je ),prijavil svoju staru!!! Brate mili ta je tukla iz svi mogući srestava (natikača,tatin kajiš,šiba otkinuta iz slive puna trnja,metla...) ubiti sve ča se našlo pod rukom)! imala je indijansku taktiku tukla je unaprvo! Tako su indijanci tukli dicu kad idedu po vodu da nebi stukli vrč! Prala je ona mene kad je Toma Maja prekinul ruku jer se vozil na žrdu,da nebi ja slučajno! Šurila me kad je isti gospodin iz zračnice razbil Miki Bakovom šajbu na fići! Batine su bile kad se Ante Seka razbil na specijalki ko p...,jer smo se trkali a njemu zaleti kolac u prvi kotač! Bilo je toga pun kurac neda mi se više nabrajat ...! Pa mislim draga mamica da bi trebala ča bi rekal nas narod boga molit i poste postit da je sve ovo išlo u zastaru,jer ako ni mogla bi ostatak života provest u nekoj javnoj ustanovi tipa zatvor! Ma šalim se neću te prijavit samo sam te til malo prestrašit da vidiš kakovo je sad vrime došlo!!!

Marko Toljan

 

Jiva jedva dočekal da se spremi seno da ga ćaća malo otpelje na more, kad ono jel zašal u vodu eno ćaća već viče:

"Jive, odi malo van iz te vode!", a on na to "Evo evo još malo!"

Malo malo pa ćaća opet viče:
"O Jiveee odi malo van na sunce!"

"A ča ću na suncu? Sunce gljedam svaki dan, a more ne!"