Gabrijela Pernar: "Dan kej san"

 Dan kej san

Jutrom se budim, otpirem oči,
Na lice mi veliki osmij skoči.
Snig je u Lipica pal i zabielil kraj,
Krove i pute zatrpal, a ljudem muke zadal.
Brzo se oblačim, baka fuzekljine pruža,
Pa kaže: ˝Na Gabe, ovie ti sad po zimi griedu,
Takove u dućanu sigurno ne pletiedu!˝

Po fruštiku treba iskoristit dan,
Sa vrićami slame u dragu puoć i vratit se prvo nego padie nuoć.
Gaće mokre, buce pune sniga,
Al ditinjstvo sritno i bez puno briga.
Lako za mokru robu, ona se uz šporet grije,
Dok vani cielo vrime mrzla bura brije.

Svi oko stola, ča ćemo za jilo,
˝Ja ću palentu (s kiselinom), a vi kako bilo!˝
A unda brzo u krevet, naporan je taj dičji dan,
Oči se sklapadu i polako padam u san.

Ča će bit jutra, ne znam,
Ali želja je tuote; ja bi sve ispočetka,
Tako mi svakoga napisanoga rietka!