"Smak svita!"

Ovo je priča kolegice, Stajničarke

 čijim se pričama i suradnji nadam i češć

e,a zašto, shvatit ćete već kad pročitate naslov, a tema je nabujala voda u našem zavičaju...

Respekt prema svim poplavljenim područjima Hrvatske u kojima su izgubljeni domovi...sve što su ljudi godinama sticali.

 „SMAK SVITA" (Andrea Halgota)

E, moj narode. Znam ja da vi najviše volite suvremene teme. Ja ću onda početi ovako. Znate li onu:

Selo moje, selo u dva reda,

U dva reda, k'o varoš izgleda.?

E naša vam Stajnica, a bome i Jezerane, ovih dana stvarno izgledaju kao „varoš“. Samo koji varoš? Meni to sve nešto liči na Zadar. Okolo kuće, u sredini – voda. E, voda, voda. 

Znate, voda vam je k'o žena. „Bez nje nikako, a s njom još gore.“ Ali, vjerujte, nije nam do šale. Ima tri dana da smo se svi nešto uzburkali. Volim ja ujutro bacit' pogled na prozor. Rekoh, da vidim je li otpalo lišće. Bože sačuvaj da bi gledala je li „komšiji“ pšenica nikla. I tako, jedno jutro- srndać. Lijep k'o slika. Drugo jutro, kako se po domaći kaže –„prase“. Treće jutro – medo. Četvrto jutro – nije više za gledat kroz prozor. Ali ajde, bacit' ću oko. Kad ono – more. More!!

Je, čak su i životinje primijetile da se nešto događa. Vjerujte mi da je prije par dana u selu stvarno vladao nemir. Onako, imaš osjećaj da nije sve kako treba. Divljač se uzbunila, narod nervozan, a na televiziji stalno spominju neke crvene alarme. Ne valja. Ne valja.Svaki dan u medijima samo čitamo o katastrofama. Iako nisam sigurna da svi isto poimamo katastrofu. Nekome je katastrofa kad mu slabije rodi krumpir, a netko ne kuka ni kad izgubi krov nad glavom. Ali ipak se ponešto može i zaključiti. Ljudi su postali sebični. Baš smo jadni. Pitam se samo koliko je nas u ovim teškim trenutcima zavirilo je li ipak „komšiji“ pšenicu poplavilo. A nismo tog istog „komšiju“ pitali kako mu pomoći. Ljudi moji, previše gledamo sebe, premalo druge. A i ono što ih gledamo, zapravo tražimo neke greške. Zato su nam najiskrenija djeca.

Moj se „dečkić“ najviše zabrinuo. Mučilo ga je jesu li mu se kravice potopile. Sto puta me pitao: „A Breza?“ „A Šarka?“ Kad se napokon otvorila Nova cesta (znate li da je bila zatvorena jučer, dobar dio dana, za sav promet?) i kad je voda prestala teći preko nje, morali smo pojuriti baki na Brdo, da se mali uvjeri da su krave kod kuće. Najslađa mi je ta njegova briga.

Eto, sve se pitam ima li još što da trebate znati. Ma nema. Voda se povlači. Polako, ali bude, kao i svaki put do sada. Iza nje ostaju naše oranice i livade. I opet ćemo za koji dan svi biti u polju. Svađat ćemo se oko „meje“, sijat ponovno pšenicu i psovat kišu i nevrijeme. Ali nemamo se što ljutiti. Trebamo samo zahvaliti dragom Bogu što i dalje imamo krov nad glavom, što još uvijek imamo motivacije, bar za svađu. Ja vam kažem: „Lipo nam je i dobro nam je!“ Kao pravi Ličani ložimo šporet i čekamo prve pahuljice. Opet nekome na radost, nekome na muku, ali svima na lopatu. Ostajte mi zdravo!

Fotografija- Ivica Dumenčić