Priče iz ličkog kraja: Spušilo se, niki nikud

Svi nekako volimo čut da se u Brinju nešto zanimljivo događa. Narod to čeka kej ozebal sunce, a mi ostali brže bolje uzimamo fotoaparate pa udri sa slikanjem i pisanjem. Bil je vaj, bil je naj, pa su oni malo popivali, naj čovik je to baš lipo rekal i tako se sve lipo zabiliži. Malo ki razmišlja kako je to kad je sve obično i svakodnevno.
Često znam sidit uz prozor stana i gljedat zagrebačke nebodere, ljude koji prolazidu, drveće koje je nako uredno posađeno, aute parkirane jedan uz drugi… Sidim, mučim i zamišljam kako je sad u mom Brinju. Kako je sad tamo kad se niš ne događa, kad su dani skroz obični i jesenski?

I ve godine je brzo doletila k nam. Baš kej da je neki naganje. Najprvo je bila lipa, sva mirisna od krompira iz polja, sliv, rušav i jabuk. Zimnice su se spremale, a recepti razminjevali. Iz svake kuvarije se čulo roštanje teglic a „čul“ se i senc koji je grizal za oči. Lišće je prominilo boju. Šepurilo se ono u žutoj, ciglastoj, braun i zlatnoj boji. Gradina je uvik u to vrime najlipša. Kad je čovik iz daleka gljeda, rekal bi da ona sama uživa u svojoj lipoti. Svi su sad moderni pa se slikadu s oni „televizori“, mećedu nikakove oznake da su na Gradini. Ma i narod pomunjeni kad je sve tako lipo. Ni to sve dugo trajalo. Niz Kapelu se brzo spušil mrzal vetar i počel raznašat no lipo lišće. Drugi dan se smiril, al s mora se počelo navlačit. Sunce se nekamo sakrilo, ljudi pozanašali u kuću i podrum ča god su mogli i stigli, a ne ptičice ča su veselo pivale i letile, odoše u topliji kraj. Iz dimnjakov se puši. Šporeti se ložidu. Vatrica lagano tinja, a drva ča su se celo leto spremala pucketadu. Svako malo se čuje kako neki po cipljici udara sa sikirom, a vonj iz kotla u kom se kuva rana za prasce se širi.

Ni kiši trebalo dugo da krene. Crni oblaci se nadvili nad Brinje . Nadula se ona i pada, škropi, tucka po krovu, pa jopet pljusne kej u letu, pa se smiri, škropi, rosi, tucka… i tako već nedilju dan. Već su i vode izašle u polju. Podrumi su poplavljeni. Svako malo se more čut zvuk pljuskanja. To narod kala vodu iz podruma. Pljusne je po travi, a ona jopet kroz zemlju najde svoj put do podruma. Rekli bi stari da je to pravi Sizifov posal. Jaruga kej da je pobisnila. Ni narodu lako. Sve ča su u podrum spremili sad treba branit od silne vodurine. I magla se kvečeru rastre po polju. Dan je nekako drukši, kej da je i njemu dosta vog vremena pa se valje zavuče u škurinu. Ceste su puste. Ako ki i projde, jurne u autu da ga se i ne vidi. Sve je nekako sumorno i teško, kej da se svi kuvadu u kotlu od silne kiše. Kad nazovem kući da pitam ča ima novoga, uvik dobim isti odgovor: „Nema niš, ča će bit! Vrime loše, spušilo se, niki nikud!“ Tako nekako i je.

Al ja i dalje razmišljam o Brinju, nema veze ča je sve tako teško i sivo. Nema veze ča nigdi nikog nema. Pa se u takovim trenucima sitim jedne lipe pisme..

Brinje, Brinje, drago Brinje,
tu se sva ljepota krije!
tu se čuje glasno zvono
crkve Blažene Marije.
Mali mostić, a pod njime
Gata rječica žubori,
pa me zovu ličkom kraju
tu su moji stari dvori.

Tekst: Marija Draženović

Slika: Andrea Halgota

Preuzeto sa: LIKACLUB.eu