Mesopustu dobro moje, sve kokoše jesu tvoje!

E te mačkare...lipo počnedu i još brže završidu! Ve godine sve nešto navrat nanos, ma se narod ni ni privikal i pripremil da more naveče očekivat kakove mačkarane goste u kući kad no već mesopust, ča označava kraj razdoblja mačkaranja i početak Korizme!
U naši krajevi od davnina se taj običaj poštoval! Tako se po priča babi i dedi prije, kad projdi Fabljana dica a i veliki počni mačkarat i odit po kuća. Saberi se i dogovori društvo, najčešće su to bili ljudi iz istog sela, zamaskiraj se u rušnike i firunge da ji niki ne pozna, skupi par košari, harmonikaše, citoraše i tamburaše i kreni od kuće u kuću. Svi su bili lipo ucifrani i gizdavi. Pisma se daleko čuj pa su se svi mogli priredit za goste. Kadi dojdi u kuću tamo napravi pravo veselje. Domaćini ji počasti sa jilom i pilom i obavezno nešto metni u košaru. Prije se nisu novci davali nego daj kobasic, slanine, bonbonov, jaj, il ki je čega jimal. Ni se korist gljedala nego samo da se dobro zabavi. Nakon obilaženja kuć, svi bi se našli kod jednog i to ča su dobili speci i poji i popi odma. Pivalo se i sviralo dok se god ne reši sve iz košar. Cilj je bila dobra zabava i druženje.
Kad dojdi dan mesopusta, to je svake godine utorkom, prije Korizme, kuvalo se zelje i meso i pekle krafne. Kaže se da je to imendan od svi muški. Taj dan, u svakom mestu se palil mesopust! On je bil za sve kriv. Ča se god lošeg desilo prošle godine, mesopust je bil kriv. Na koli se vozil kroz mesto dok je čekal presudu! Presuda bi uvik bila ta da ga se zapali! Tim događajem završavalo je razdoblje pred Korizmu!
Danas je malo drukčije. Dok neki još uvik imadu običaj okrivit mesopusta za sve loše stvari, kod nas se nažalost već par godin mesopust ne pali...sad više ni on kriv nego se krivimo međusobno.
Kod nas je ostal običaj mačkari naveče da obilazidu kuće. Najčešće su to dica samo se više ne gizdadu ko mačkare prije nego se zamrčidu po licu, obučedu sve te silne spajdermene i betmene i tako gredu u sakupljanje. Kako se vrime minja tako se nažalost minjadu i običaji.

Tekst/slika: Ana Biškupić