Priče iz ličkog kraja

Novi broj e-časopisa: #4: Ako ste u Lici ispod Kapele bar jednom bili, zavolili ste taj naš zavičaj mili.

  

 Leto se primiče kraju, evo jeseni samo ča ni. Nadam da vam ni prošlo onako „kadi si bil - nigdi, ča si napravil – niš!“. Letno doba inače je najaktivnije kad je delo u pitanju, al ni to više ni delo kej ča je nekad bilo. Uz sve te mašinerije, ima i više cajta i za druženja, samo ča smo se svi mi skvarili pa sve manje vremena provodimo jedni s drugimi, a više jedni dalje od drugi. A vlja će nam doć iz guzice u glavu pa da ti to prominimo i da shvatimo da smo jedni drugimi potrebni i za život i za delo i za veselje i za sve.

U ovom broju osvrnuli smo se na puno stvari iz prošlosti, isčeprkali nekakovi stari slik, tekstov.... Prisitili se naših dragi ljudi ki već dugo nema, al ki ostavili traga za sobom. Našeg dragog Zdrave Šare koji je život ostavil na Žutoj Lokvi skupa sa trojicom svojih kolega, ali ovde je i sjećanje jedinog preživilog policajca od tog krvoprolića, Darka Murata...da se nikad ne zaboravi.

Svoje mesto pod suncem, oću reć u ovom broju, našli su i oni ki su tek počeli povjest pisat u našem kraju, oni tek rođeni.

Kej po običaju, našle su se tote i brojne šale, izreke, a normalno i recept za jedno jilo. Ki je vidil gladan bilo ča delat, nu da li?

U letno doba puno je zborov po naši kraji, ča oni ča se držidu od davnine, ali ima i noviji, kej ča je Smotra folklora u Brinju. E i o tome smo nešto napisali i ubacili slike.

Isčeprkali smo neke stare tekstove ča su naši mladi koji živedu u brinjskom kraju napisali još dok su bili dica, a i neki stari „sportov“ ili bolje reć igar iz davnine kej ča je bacanje kamena s ramena.

Na pamet nam pala i pavenka, Majke Božje cveće. Znate ona ča za nju kažedu „teško curi ka je nosit neće“.

Eh, i sad nema druge nego da pritisnete taj link i vidite ča smo vam sve u ovom broju pripremili i da završim ovo svoje predstavljanje novoga broja besedom ku je napisal onaj mali ča je išal u Njemačku:

Cajta više kajne već je prošlo ziben, pozdrav mili majne ja vas puno liben.“

 

 

Za preuzimanje časopisa „Priče iz ličkog kraja“ kliknite na Link :

 

http://www.stajnica.com/sites/default/files/Price iz Lickog kraja 4a_0.pdf

Marko Mesić: "Draga majne familijo..."

Pjesma koja je danas osvanula na Facebook-u na profilu jednog našeg zemljaka, kako bi mi od srca rekli. Pjesma je to koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Smijeh, suze, toliko isprepletenih osjećaja ona izaziva... Neću dužiti, pročitajte! 

Draga majne familijo

vigec ste mi dolje,
moram etvas da vam špreham
sad mi je već bolje.

Dojčlandski sam naučio
baš sam ga savlad'o,
pa s'ljudima ovdje špreham
od tad' vrlo rado.

A i šrajben meni ide
odlično od ruke,
i špreham i šrajbam
od sad ja bez muke.

Zdravo muter,
zdravo fater,
a gdje mi je švester,
kako su joj kinder,
da li su već grose,
dal im ide šule,
čujem bruder ponovo
krenuo od nule.

Kako je cu hauze
jel ales u redu,
zvat ću vas sa hendija
ja u nekste srijedu.

Majne erste libe
je'l još uvjek tamo,
niti da se javi
ni't da komen 'vamo.

Ali nema veze
pa i ovdje frau ima,
naći će se valjda ajne
koja meni štima.

Kakva nam je štrase
da'l je sada čista,
a hauze naša
je'l još uvjek ista?

A kako sam ja,?
Pa nije mi loše,
jedino se gelti
jako brzo troše.

Auto još nemam
kajne dosta gelta,
kauf ću ga ja na rate
bar do nekšte ljeta.

A'l kupiću pravog
što sve živo ima,
mercedesa sa četi'r vrata
ful koža i klima.

Pa i alu felge
pa i servo volan,
ipak ja u dojčland radim
pohvalit se moram.

Na poslu je dobro
dize vohe sjeda plata,
poslaću vam nešto gelta
da zamjenite vrata.

Za fenstere sada nemam
poslaću vam cvajte put,
dragi fater tut mi lajt
nemoj biti ljut.

Sad imam kolegen
ajne prava damen,
mi arbajten zajedno
mi pucen cuzamen.

Sa putem do posla
imam klajne muke,
jer moram da presjedam
na rozenštajnbruke.

Gestern sam se napio
pa hojte boli glava,
rakija im nevalja
ma naša je prava.

Bi'o sam u gartenu
sa još ajne manom,
to je onaj neben mene
lik sa grose stanom.

Sliko sam nas hendijem
poslaću vam sliku,
pa da se nasmijete
tom blesavom liku.

Smrš'o nisam nimalo
jer baš dobro esen,
vidjećete kada stignem
ja na dize jesen.

Jedem švajne šnicel
kartofil i brot,
obrazi mi rumeni,
a lice mi rot.

Ovdje stvarno loše nije,
pomalo se radi,
i pomalo pije.

Kad na urlap komen
okrenućemo nešto,
janje, prase, nije bitno
ja to radim vješto.

Nabavite ražanj
i domaći sir,
malo holca za vatru
i draj kištren bir.

Pozdrav majne familijo
i ćus i bis špeta,
ih bin komen najesen
ili nekšte ljeta.

Cajta više kajne
već je prošlo ziben,
pozdrav mili majne
ja vas puno liben.

Evo i moj njemački!

Novi broj e-časopisa: #3 "Zelena oaza na Ličkome kršu"

Velike vrućine, godišnji odmori, ali i delo, nisu prepreka za pripremu još jednog broja našeg časopisa. Ovaj nam je primjerak posebno drag, jer smo ga posvetili našem, brinjskom kraju. Puno toga lipoga imate u njemu za pročitat, prisitit se, naučit, nasmijat se... Puno naroda po društveni mreža diljem svita ki nas pratidu, križadu se obe ruke kad čujedu Ča! E uprav zato je vrime da se malo više posvetimo tom našem specifičnom divanu, mestima i narodu našeg kraja, a ne da još koga, ča bi baba rekla, infrakt mazne kad čuje kakovu našu besedu i taj naš Ča. Svakome je njegov kraj najlipši, svakome je njegovo mesto i selo najdraže i svakome njegov narod najmiliji. I kamo god da pojdeš i kamo god dojdeš, taj svoj kraj u srcu nosiš. Upoznajte taj mnogimi nepoznat dio Like, tu našu, kako je Tom Perković (Štenta) nazval, „Zelenu oazu na Ličkome kršu“.

Napomena: Ukoliko želite, znate, imate ča zanimljivo, tekst, sliku, anegdotu...bilo ča iz svog ličkog kraja, podilit sa svitom, pošaljite nam na mail: bagremi@hotmail.com

 

Za preuzimanje časopisa „Priče iz ličkog kraja“ kliknite na Link :

http://www.stajnica.com/sites/default/files/Price_iz_lickog_kraja_3_a.pdf

Novi broj e-časopisa: #2 "Je ma moreš ti poć iz Like, ali Lika iz tebe nikad"!

 

Jedan broj časopisa već je iza nas, a vaj drugi je upravo sad pred vami!

Ča su drugi rekli o nami o onom prvom broju i čime smo ispunili dvadesetak stranic novog broja, pogljedajte na doli priloženom linku.

Nećemo vam previše odavat u ovom najavnom tekstu za drugi broj. Reć ćemo vam samo da smo izvukli zanimljive slike iz starog albuma; dotakli se ljudi ki su zaslužili da se o njimi divani; ispripovidali lipe priče iz ličkog kraja; spekli smo kruv po domaćem receptu; prisitili se kako je to nekad bilo, a kako danas kad je letno doba u pitanju; malo smo i potračali u tete Marice nugliću...

I onda sve skupa završili s čašicom dobre domaće rakije i besedom s kojom ćemo se siguro svi mi složit: „Moreš ti poć iz Like, ali Lika iz tebe nikud!“

Ugodno čitanje i listanje novog broja našeg časopisa!

 

 Za preuzimanje časopisa „Priče iz ličkog kraja“ kliknite na Link :

 
 

 

Najava časopisa „Priče iz ličkog kraja“: I malo po malo evo nas s našimi novinami

 Faljen Isus i Marija!

Dobro nam došli! Jeste nam dobro? Ovako bi pozdravili svakoga gosta, i starog i mladog koji bi došal u posjetu bilo kadi i kod bilo koga u podnožju Velike i Male Kapele u naš Podkapelski kraj.

Je ma znate da bi Vas onda morali upitat i ča ima kadi novoga, ali voga puta ćemo to preskočit. Nu, vlja ni tako?

Uvodim riječima prvog broja časopisa Priče iz ličkog kraja, započinjem i ovaj tekst. Da, da, dobro ste pročitali, izlazi prvi broj našeg e-časopisa.

Priče su već „stara stvar“, ali ideja za časopis stigla je preko velike bare, kako bi baba rekla. Od čovjeka koji je fizički daleko od Like nekih 10000km , ali svojim djelima, mislima i aktivnostima uvijek tu negdje među nama, uvijek u svojoj Stajnici. Tom Perković, Štenta, administrator i urednik  Zk Stajnica od samoga početka i dan danas sve to vodi i kaže da mu nije teško uložiti truda i vremena da se trajno zabilježi ono što je naše pa bilo olovkom, kamerom ili tipkovnicom i da ostane za buduća pokoljenja.

Tako mi je predložio svoju ideju za časopis kojim bi se na još jedan način zapisalo i sačuvalo ono što se usmenom predajom već godinama prenosi s koljena na koljeno. Nije trebalo puno da se i on sam uhvati posla i počne gurati i nas tako da je uskoro sama ideja vrlo brzo prešla u realizaciju projekta , što je dokaz kako se sve može samo kada se hoće, bez obzira na udaljenosti.

Povijest našeg kraja, stare fotografije, šale, zgode, nezgode i koješta drugo, većim dijelom pisano domaćim govorom brinjskog kraja, samo su neke od tema koje ćete moći svakog prvog u mjesecu pročitati u časopisu „Priče iz ličkog kraja“ na našem portalu ZK Stajnica bez čije bezuvjetne podrške ničega ovoga ne bi bilo.

Neka nam naš govor i naše Priče budu na ponos i na spomen onih davnih, ali i ovih sadašnjih vremena o kojima će naši potomci jednog dana rado čitati i nastaviti pričati.

Očekujemo mnogo priča i fotografija naših čitatelja iz svih ličkih krajeva koji će zasigurno pronaći svoje mjesto u nekom od narednih brojeva ovog hvalevrijednog časopisa.

Kako sam počela ovaj najavni tekst riječima iz časopisa, tako ću ga i završiti u ime cijelog uredništva ili bolje da kažem to je "naš Tim"  kojeg osim Toma Perkovića iz Kanade i Ane Biškupić iz Brinja, čini i moja malenkost Branka Pavlović iz Zagreba.

Želimo Vam lipu zabavu i svako dobro i nemojte nam ča zamirit!“

 Za preuzimanje časopisa „Priče iz ličkog kraja“ kliknite na Link :

http://www.stajnica.com/sites/default/files/price1_master2_0.pdf

"Bolje da umre selo nego običaji!"

Pripremila: Andrea Halgota


Rado se prisjećam djetinjstva i onih lijepih godina u kojima nije bilo ove krize, kako materijalne, tako i ove "duševne" koja ostavlja u zaboravu ono najljepše što još imamo - običaje i tradiciju.
Pa kad smo bili djeca, još prije desetak godina, Mandalena je bila pojam, bila je ono za što je Stajnica živjela i ono što je obilježavalo naše malo selo. Gledali smo brže-bolje pokosit polje prema Staroj kući, pa od dana kad nam počinju ljetni praznici, sabirat se u polju i "nogometat".
Moja je kuća gledala pravo u polje. Sjećam se kako bi u predvečerje dolje bilo već puno automobila i mladih igrača. A mi još istovarali voz sijena, pa žurili da što ne propustimo. Ipak su to velike pripreme. A kad bi imali sreće pa nas zapalo da čuvamo ovce, zareni ih u djetelinu pa kad se napuhnu kao baloni, juri kući s njima da stignemo u polje.
Iako su neka druga vremena, iako nas u selu nema ni za momčad, idemo se nastaviti boriti za naš običaj, za naš blagdan. Pa da zaigramo nogomet, zapjevamo na misi, zaplešemo na veselju. I da kupimo novi komad robe za taj dan, jer i to je dio tradicije. Ne kaže se bezveze "bolje da umre selo nego običaji!"
Ajde, pomozimo našem Muri!! Ako ništa, sastat ćemo na taj dan koga od familije ili, kao u dobra stara vremena, po danu komentirat "ki je ča obukal" a u noći na sve četiri kući!